MILAN TOPALOVIC

MILAN TOPALOVIÆ TOPALKO: POMIŠLJAO SAM NAJGORE, DA SEDNEM U AUTO I ZAKUCAM SE U BANDERU!



Milan Topaloviæ, srpskom narodu miliji kao Topalko, ostavlja utisak ravnodušnog èoveka, tridesedvogodišnjaka koji se ponaša kao da je ceo život pevao pred tri miliona ljudi. Ali, samo spolja! Kako sam priznaje, tremu, ali i emociju koju u njemu budi takmièenje “Zvezde Granda”, ali i popularnost koja mu se dogodila za samo nekoliko meseci, a o kojoj je maštao èitavog života, toliko ga parališe da jedva uspeva i da misli. Ipak, zahvaljujuæi životnom iskustvu, bedi i nemaštini koju je osetio još kao dete, nauèio je da kontroliše svoja oseæanja i iskoristi ovu, po njemu životnu priliku. Jer, kako sam kaže, bog mu je dao samo glas.
Iako mnogima deluješ prilièno hladno, u nekoliko navrata si javno i zaplakao. Obièno na spomen imena tvoje æerkice Helene…
Mnogi misle da se foliram, ali ja sam jednostavno takav. Da zaista govorim istinu, znaju svi oni koji me dobro poznaju. Vrlo sam osetljiv kada se radi o mom detetu, jer želim da joj pružim sve ono sto moji roditelji nisu meni. Nije da nisu hteli, jednostavno nije se moglo, nije se imalo para. Malo mi je i glupo da prièam o tome, jer æe neko pomisliti da na raèun svog teškog života želim da pridobijem simpatije naroda...

Krenimo redom. Prièa o tvom roðenju je veoma zanimljiva…
Živeli smo u selu Trudovu koji pripada opštini Nova Varoš. Kuæa mi se nalazi na samom kraju sela, a iza nje nema nièega… Nièega osim duboke provalije. Jednom reèju, kraj sveta. Toga dana kada sam došao na svet, mama je bila na njivi. Dobila je trudove, otišla do kuæe i porodila se na podu. Potpuno sama. A onda se opet vratila na njivu. Nije to kao danas… Jednostavno, otac i ona su radili teško da bismo mogli da preživimo. Jer, tamo odakle sam ja ljudi se zaista muèe. Siromašna je opština, nije to kao ovde u Beogradu ili nekom velikom gradu. Na primer, kada u mom Trudovu padne sneg, samo helikopterom možeš da priðeš. E, u toj nedoðiji sam živeo do èetvrtog razreda osnovne škole, kada smo se preselili u Novu Varoš.

Da li je taèno da si od kuæe do škole svakodnevno pešaèio po pet kilometara?
Taèno je. Tako je bilo od prvog do èetvrtog razreda osnovne škole. Leti je to bila pesma. Ali, zimi... Gazio sam sneg koji mi je onako malom bio do pojasa. Normalno, u školu bih ušao potpuno mokar i promrzao, a onda bih ceo jedan èas izgubio da bih se pored peæi osušio i ugrejao. I taman kada bih malo došao sebi, bilo bi vreme za povratak kuæi, što je znaèilo još pet kilometara hodanja, sneg, hladnoæu… Kod kuæe bih opet skidao sve sa sebe i nanovo se sušio i grejao od zime.

Tvoj uèitelj je još tada u tebi prepoznao sklonost ka muzici...
Uèitelj je jednom prilikom doneo harmoniku i terao nas da ponavljamo tonove koje bi nam zadavao. Na kraju èasa mi je rekao: „Mali, idi kuæi i traži od oca da ti kupi harmoniku.“ Nažalost, roditelji nisu mogli da mi ispune tu želju jer nisu imali novca. Tati se srce cepalo zbog toga, pa je posle dve godine, nakon sto sam prvi put tražio harmoniku, prodao seno, saèekao me ispred škole i rekao mi: „Idemo po harmoniku!“ Ne možete ni da zamislite koliko sam se radovao! Kada sam je dobio, nisam je ispuštao iz ruku.

A onda si se se roditeljima preselio u grad...
U peti razred sam krenuo u Novoj Varoši i tada sam prvi put i video autobus... Bio sam oduševljen! Meðutim, lako je naviæi se na bolje. Poèeo sam da uživam u tome što mi je prodavnica na nekoliko metara od kuæe, što su ulice osvetljene... Iako nismo imali mnogo, radovao sam se civilizaciji, ljudima oko sebe...